Pa­strm­ka ni­je je­di­na mu­ši­čar­ska ri­ba, ali je mno­gi­ma de­fi­ni­tiv­no si­no­nim za mu­ši­ča­re­nje. Iako i sam autor spa­da u onu gru­pu ri­bo­lo­va­ca ko­ji za pro­tiv­ni­ka sa dru­ge stra­ne šta­pa i ka­na­pa bi­ra i ci­je­ni li­plje­na, tre­ba pri­zna­ti da je pa­strm­ka, ipak naj­po­pu­lar­ni­ji sal­mo­nid. Raz­lo­zi su mno­go­broj­ni, a ako bi se mo­ra­li od­lu­či­ti za je­dan ili par pri­mar­nih raz­lo­ga oni ne bi mo­gli bi­ti iz­vu­če­ni iz kon­tek­sta ono­ga što u stva­ri pred­sta­vlja i pru­ža sport­ski ri­bo­lov. To je u osno­vi ri­bo­lov na di­vljim i izo­lo­va­nim pla­nin­skim vo­da­ma, u ne­tak­nu­toj pri­ro­di, a to su go­to­vo uvi­jek sta­ni­šta pa­strm­ke po­to­ča­re. Ve­ći­ni pa­si­o­ni­ra­nih mu­ši­ča­ra ni­je bit­no ko­li­ki će ulov bi­ti (ka­da su po­to­ča­re u pi­ta­nju, ali i dru­ge ri­blje vr­ste). Pre­su­dan je osje­ćaj is­pu­nje­no­sti i kom­ple­tan do­ga­đaj – avan­tu­ra po str­mim ka­njo­ni­ma i te­ško do­stup­nim te­re­ni­ma, mje­sti­ma ko­je ri­jet­ko ko obi­la­zi… Taj flu­id iz­me­đu čo­vje­ka i pri­ro­de, upra­vo je što se ti­če ri­bo­lo­va u naj­bli­žoj ve­zi ve­zan za pa­strm­ske vr­ste. Mu­ši­ča­re­nje se ni­ka­da ne za­vr­ša­va fi­zič­kim pre­ki­dom ri­bo­lo­va, jer za raz­li­ku od dru­gih ri­bo­lo­va­ca ko­ji će iz­mje­ri­ti svo­ju ulov kroz ki­lo­gra­me ulo­vlje­ne ri­be ko­ju no­se ku­ći, kod ve­ći­ne mu­ši­ča­ra je to ko­e­fi­ci­jent sre­će ko­je pru­ža sva­ki ulo­vlje­ni i pu­šte­ni pri­mje­rak. Ko­li­či­na tih uti­sa­ka uz za­bi­lje­že­nu fo­to­gra­fi­ju ulo­va (i pro­ro­de) su ko­li­či­na ko­jom se mje­ri kva­li­tet ri­bo­lo­va. Mno­gi još du­go ži­ve od ova­kvih us­po­mje­na, ali i pri­pre­ma­ma i na­da­ma za ri­bo­lov ko­ji će po­no­vo do­ći.
Je­dan od glav­nih raz­lo­ga za­što je ri­bo­lov na pa­strm­ku go­to­vo pa sa­vr­šen ri­bo­lov, (osim zbog nje­ne lje­po­te i gra­ci­o­zno­sti), le­ži u či­nje­ni­ci da se pa­strm­ka uz li­plje­na naj­in­te­ziv­ni­ji­je hra­ni na sa­moj po­vr­ši­ni vo­de što ni­je slu­čaj za dru­ge vr­ste ri­ba. To, re­ci­mo, in­te­ziv­no ne ra­di ni klen. „Dry fly” ri­bo­lov je već du­go naj­po­pu­lar­ni­ja mu­ši­čar­ska teh­ni­ka, te je pa­strm­ka u mo­der­nom sal­mo­nid­nom ri­bo­lo­vu po­sta­la pa­ra­me­tar i osnov­no mje­ri­lo za kva­li­tet­no mu­ši­ča­re­nje. Lov pa­strm­ke je po­seb­no za­ni­mljiv i zah­ti­je­va mak­si­mal­num kon­cen­tra­ci­ju i zna­nje, pa se ova vr­sta ri­bo­lo­va sma­tra jed­nim od naj­za­htjev­ni­jih.
„Kra­lji­ca po­to­ka” se naj­če­šće lo­vi na dva na­či­na: vje­štač­kim mu­ši­ca­ma ili (ul­tra­la­ga­nim) va­ra­li­ca­ma.
Tre­ba is­ta­ći, da je mu­ši­ča­re­nje ne­sal­mind­nih vr­sta po­put ci­pri­ni­da u ve­li­koj eks­pan­zi, is­klju­či­vo uzro­ko­va­no sve ma­njim bro­jem vo­da u ko­ji­ma je mo­gu­će pro­na­ći i ulo­vi­ti pa­strm­ku po­to­ča­ru i ne­ke dru­ge sal­mo­nid­ne vr­ste. Ali, u ri­jet­kim ri­bo­lov­nim oaza­ma gdje ima pa­strm­ke, ona je ipak naj­po­želj­ni­ji pro­tiv­nik sa dru­ge stra­ne šta­pa i ka­na­pa. Na sre­ću, u Cr­noj Go­ri izo­lo­va­nih oaza još ima, ali su i one sve ma­lo­broj­ni­je.
Osim di­rekt­ne za­šti­te ove ri­blje vr­ste (kri­vo­lov, pre­lov i sl.) pri­ma­ran za­da­tak tre­ba­lo bi da bu­de oču­va­nje kom­plet­nog ge­no­fon­da, od­no­sno ono­ga što je bit­no za op­sta­nak i evo­lu­ci­ju po­pu­la­ci­je kao što je po­toč­na pa­strm­ka. Ko­li­ko je to uop­šte mo­gu­će, pi­ta­nje je ko­je naj­če­šće po­sta­vlja­ju naj­kom­pe­tent­ni­ji struč­nja­ci za ovu oblast – ih­ti­o­lo­zi, ali i mno­gi pro­fe­si­o­nal­ci upu­će­ni u dje­ša­va­nja oko ri­bo­lov­nog fon­da.
Za­šti­ta ži­vot­ne sre­di­ne za dr­ža­vu ko­ja u pre­fik­su no­si atri­but „eko­lo­ška” ne bi se smje­la ni do­vo­di­ti u pi­ta­nje jer se pod­ra­zu­mi­je­va. Ali, na­ža­lost smo svje­do­ci da se za­i­sta ma­lo či­ni na za­šti­ti ri­bljeg fon­da, pa su autoh­to­ne vr­ste po­put po­toč­ne pa­strm­ke po­sled­njih go­di­na re­du­ko­va­ne i njih sve ma­nje ima.
Još ako ovo­me do­da­mo na­ja­vlje­nu iz­grad­nju ve­ćeg bro­ja mi­ni-hi­dro­cen­tra­la na ri­je­či­ca­ma, ko­je su sta­ni­šta i mri­je­sti­li­šta pa­strm­ke po­to­ča­re, on­da mo­že­mo br­zo do­ći u si­tu­a­ci­ju da ovu autoh­to­nu ri­blju vr­stu vi­đa­mo sa­mo na te­le­vi­zi­ji, jer bi se sva­ko na­ru­ša­va­nje pri­rod­nog am­bi­jen­ta ka­ta­stro­fal­no od­ra­zi­lo na sta­ni­šta i op­sta­nak ovih pje­ga­vih lje­po­ti­ca. Jed­no je si­gur­no, pa­strm­ka ni­je slu­čaj­no do­bi­la epi­tet “kra­lji­ce po­to­ka”, ne sa­mo zbog svog pre­li­je­pog iz­gle­da, već na­ro­či­to zbog svo­je bor­be­no­sti. Ma­lo je ri­bo­lo­va­ca ko­ji­ma ni­je za­drh­ta­lo sr­ce u mo­men­ti­ma ka­da ova pje­ga­va lje­po­ti­ca br­zi­nom svje­tlo­sti po­ju­ri ma­mac, a on­da se že­sto­ko iz­ba­ci u va­zduh za pli­je­nom. U na­di da će­mo se još du­ga lje­ta “dru­ži­ti” i na­mu­dri­va­ti sa pje­ga­vim mi­si­ca­ma, ape­lu­je­mo na lju­de do­bre vo­lje, a na­ro­či­to na struč­nja­ke u ovoj obla­sti da sva­ko u svo­joj kom­pe­ten­ci­ji uči­ne sve da sa­ču­va­mo fond pa­strm­ke po­to­ča­re u Cr­noj Go­ri, zbog nas sa­mih, ali i na­ših po­to­ma­ka.S.B.M